STORYTIME | Mačka me ujela!?

06 јул


Obožavam da gledam storytime videe na jutjubu, a takođe i da ih čitam na blogu. Međutim iz nekog meni nepoznatog razloga na blogu gotovo da ih nema, zašto je to tako - nemam pojma. Znam samo da ovi postovi i videi zaista drže pažnju i da umeju da budu veoma zabavnog karaktera. Ja sam dugo želela da napišem jedan ovakav post, ali nisam imala ideju o čemu bih mogla da pišem, niti je išta kod mene bilo posebno interesantno a da u isto vreme nosi neku poruku da bih to mogla da podelim sam vama, pa sam uvek odlagala pisanje ovakvih postova. Odlučila sam da se to promeni posle ovog smešnog a u isto vreme i tužnog događaja. Nadam se da vam neće biti dosadno dok budete čitali ovolike redove, jer se jedino toga plašim. Svakako mi ostavite svoje utiske o ovoj temi dole u komentarima. Pa predlažem da krenimo sa ovom uvrnutom pričom..


Nekoliko dana pre ovog događaja imala sam neki čudan osećaj - onaj čuveni osećaj kao da će se nešto ZAISTA loše desiti. A mene moj osećaj nikada ne vara. Nikada!
Kao i svako predhodno jutro, ustala sam rano kako bih se spremila za školu. Obukla sam jaknu, uzela školsku torbu i obula čizmice pa zatim krenula put stanice gde čekam bus. Glavna stanica mi je na 10-15 minuta od kuće, a ona takozvana mini stanica mi je na samo 5 minuta. Naravno, jednostavnije mi je da idem na mini stanicu i tu ga sačekam pa sam tako uradila i ovaj put. Nisam ni stigla na pola puta kad sam ugledala mačku crno belih šara kako nepomično leži u snegu. Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je - 'O Bože, pa ja imam crno-belu macu! Mačke ne vole vodu pa samim tim ni sneg, zašto onda ova mačka leži u snegu!? Nije valjda mrtva? NE! NE! NE! Ne može biti! Neko ju je udario automobilom? Psi lutalice su je napale? Je li to moja mačka?' - misli su se rojile u mojoj glavi dok sam žurila prema maci koja se smrzavala u snegu na -10°C.

Kad sam napokon stigla, ugledala sam blagi užas! Samo što nisam počela da plačem i vrištim u pomoć. Istog momenta sam se uspaničila ne pokušavajući da razmislim šta ću i kako ću. Imam autobus za manje od 10 minuta a upravo sam pronašla SVOJU mačku u snegu sa desnom krvavom stranom lica, skoro potpuno zaleđenu! Imao je veliku ranu na glavi i nekako izobličenu facu. Bio je baš mali i mršav kakav ranije nije bio (moja maca je mužjak). Kada sam pokušala da ga pomazim, počeo je da mjauče a to mjaukanje mi je takođe bilo nepoznato! Na prvi pogled mi je izgledao čudno kao da nije moj mačak, ali kad sam malo bolje pogledala bila sam uverena da jeste. Gledam svoju macu sa tužnim izrazom lica i govorim u sebi - 'Kakav autobus, kakva škola, moram da te vratim kući!'. U tom trenutku sam bila slomljena, mačka koju najviše volim, koja mi neopisivo znači i koja svaki moj dan učini lepšim kada uđe u moju sobu je na ivici života i smrti! 'Moram nešto da učinim! Ne sme da umre, ne sme, nema još ni jednu godinu!' - ponavljala sam neprestano.


Posle nekoliko sekundi odlučila sam da uzmem mačku u naručje i vratim je kući kod bake. Kada sam krenula da ga uhvatim, znate već, onako oko stomaka, počeo je da se vrti i u jednom trenutku je zarežao kao ona mačka koja ima besnilo i kojoj pena kreće na usta. Istog tog momenta me je UJEO i ja sam ga ispustila iz ruku. Pod ujesti mislim zariti zube u moje meso! Ostala sam u blagom šoku gledajući u ranu koju mi je sopstvena mačka napravila, mačka koja nikada pre nije pokazivala znake agresivnosti, koja se samo umiljavala uz mene. Prvo sam se zapitala zašto? A onda sam shvatila. Verovatno sam ga uhvatila za mesto gde je povređen pa je samo želeo da se odbrani. Htela sam opet da pokušam, ali sam se predomišljala jer sam mislila da će me opet ujesti. Ali kakva bih ja osoba bila kad bih se okrenula i otišla? Odlučila sam da probam opet da ga uhvatim i ovaj put mi je uspelo. 


Prevukla sam rukave jakne preko šaka, za svaki slučaj da me opet ne ujede i krenula prema kući. Žurila sam i molila Boga da sve bude dobro. Jer mi je jedino to bilo važno. Stigla sam u kuhinju gde je bila moja baka, ispričala sam joj kako sam Šapicu (ime mačke) našla u snegu i kako ga je verovatno nešto udarilo. I da me je ujeo kada sam pokušala da ga uhvatim. Dok sam izgovarala te reči počela sam da plačem. 'Neće valjda umreti? Šta da radim!?'. Stavila sam ga pored grejalice da se malo ugreje. Brzo sam otišla do sudopere kako bih oprala ranu koju mi je napravio. Baka je rekla da će se pobrinuti za Šapicu i da idem na autobus - ako uopšte stignem. Znala sam da će se ona pobrinuti za to pa sam pojurila napolje kako bih stigla na bus. Kada sam zatvorila kapiju ugledala sam kako dolazi. Nisam imala drugog izbora nego da mu mahnem kako bi mi stao. Ušla sam, nećete verovati onako uplakana sa umazanom maskarom oko očiju. Nasmejala sam se i izvinila što kasnim. Bio je to vozač kog nikad pre nisam viđala, super. A na moju sreću, u busu ih je bilo samo troje i bili su odrasli - dakle niko bitan ko bi me prepoznao. A da sve bude još smešnije, tek sam na pola puta skontala da izgledam kao panda sa tom razmazanom maskarom! 'O Bože, šta će se sledeće desiti?' - pomislila sam.


Tih pola sata koliko sam se vozila neprestano sam gledala u ranu na svojoj ruci i razmišljala o maci i tome da li će biti živa kada se vratim kući. U tom trenutku me nije bilo briga da li će mi se nešto dogoditi zbog tog ujeda. Sve što sam želela je da što pre završim sa školom i da kada dođem zateknem svoju mačku živu. Eto koliko ih volim, i verujem da je nekima ovo smešno i da vi koji ne volite životinje smatrate da sam luda što brinem zbog jedne obične mačke. Ali eto, postojimo i mi koji se nenormalno vežemo za nešto ili nekoga, da jednostavno ne možemo da zamislimo svoj život bez toga. Naviknemo na nečije prisustvo, naviknemo da je taj neko uvek tu da popravi i ulepša dan i ne možemo da prihvatimo činjenicu da ga više jednostavno nema, samo tako - odjednom. U mom slučaju je to maca koju mnogo volim, ponoviću opet.


Kada sam stigla u školu imala sam praksu, a u kabinetu za praksu postoji prva pomoć i alkohol. A kako sam primetila da mi ruka polako otiče, odmah sam uzela da očistim ranu i previjem je. Ne kažem, bilo mi je bitno da i sa mnom sve bude u najboljem redu. Tokom prakse sve je bilo super, sve dok nije bilo vreme da krenem kući. Osetila sam da me ruka boli na dodir, da počinje da trne i da je jako otečena. Nisam to želela da ignorišem. Pozvala sam najbolju drugaricu i objasnila joj šta se desilo, ona se ponudila da ide sa mnom do Doma zdravlja posle škole. Bilo mi je drago jer inače volim kada mi pravi društvo gde god da odem, pa barem to bio i doktor. Stigle smo kod doktorke i prvo što mi je rekla bilo je da joj ispričam kako se to desilo, čija je mačka i da li je vakcinisana. Rekla sam joj da je moja, da je vakcinisana i ispričala sve isto što i vama gore. Očistila mi je ranu jodom, prepisala neki lek i rekla da ga redovno pijem. Da odvedem mačku kod veterinara i za par dana donesem rezultate sa pregleda. Laknulo mi je.. 


Uzela sam lek koji mi je doktorka prepisala te sam se sa nestrpljenjem uputila prema kući. Ono što je usledilo je bilo veoma smešno, mislim barem meni u tom trenutku. Ulazim u kuću i pitam baku gde je maca i da li je dobro, ona mi odgovara da odem u kuhinju i da sama pogledam, uz to mi je uputila neki smešak koji u tom trenutku nisam uspela da protumačim. Tek malo kasnije sam shvatila zašto mi se tako nasmejala. Ulazim u kuhinju, kad ono imam šta i da vidim - dve iste, potpuno iste crno-bele mačke leže jedna pored druge (osim što je jedna sitnija). Jedna je ženka a druga mužjak. Okej, šta? Ne razumem.


Bože, pa ja ne mogu rečima da opišem tu sreću. To olakšanje. Neverovatno kako sam se u tom trenutnu osećala! Iskreno, smejala sam se sama sebi zbog tolike drame koju sam proizvela. Sigurno ste sada zbunjeni pa hajde da objasnim. Mačka koja me je ujela nije uopšte bila moja, već najverovatnije komšijina. Ja sam je dovela kući kako bi se moja baka pobrinula za nju sve vreme misleći da je naša. Ona je nahranila macu i ubrzo zatim je ugledala još jednu u prostoriji, jedna je već bila tu (naša), a drugu sam ja donela. Smejala se kada je shvatila da ta druga nije naša već ko zna čija. Zaparvo, svi u kući su mi se smejali. Kasnije mi je priznala da su obe veoma slične i da potpuno razume zašto sam je pokupila sa ulice i dovela ovde. I samo da naglasim da se komšijina mačka brzo oporavila i nekim čudom pobegla kada joj se ukazala prilika. Tako da nisam uspela da je odvedem kod veterinara i proverim da li je bolesna jer me je ipak ujela. Meni je drago da sam je spasila od sigurne smrti. No, ja sam popila sve tablete i rana je vremenom zarasla. Ali ja još uvek imam ožiljke od tog ujeda iako je prošlo nekoliko meseci od tog događaja. Ja se sasvim dobro osećam i srećom mi se ništa loše nije dogodilo. Reagovala sam na vreme. Ako hoćete da znate šta se desilo sa obema macama, reći ću vam. Jedna živi još uvek kod mene i čuvam je kao oči u glavi kako se nešto slično ne bi ponovilo (iako se sa njom ništa nije ni dogodilo, svakako sam postala obazrivija). Ova druga, pa za drugu macu nisam imala pojma gde je sve do pre nekoliko nedelja. Otišla sam kod komšinice da mazim tek rođene mačiće (opet ponavljam, ja sam luda za njima pa se nemojte čuditi) i tamo kod nje sam ugledala istu onu mačku koja me je ujela, odmah sam je prepoznala i bilo mi je drago da je dobro i da sada ima svoje mačiće. Dakle, obe mačke su dobro i zbog toga mi je nenormalno drago. Znam da nije ništa strašno u vezi svega ovoga jer nisu ljudski životi u pitanju, ali ja sam svakako izvukla neke važne pouke koje bih volela da podelim sa vama.


Ovom pričom želela sam da vam prenesem nekoliko bitnih saveta. Pazite na svoje zdravlje, sve što primetite da je neobično na vašem telu, a da pre nije bilo tu mora proći proveru kod nekoga ko je stručan i ko se razume. Ili ako vas nešto boli. Naše telo na taj način šalje jasnu poruku da nešto nije u redu, to nikada ne smete ignorisati. Isto kao ni ujed psa, mačke ili neke desete životinje. Nema izgovora da će proći jer neće ukoliko na vreme ne reagujete. Čuvajte sebe i vaše najdraže. Čuvajte one koje volite i koji vam znače, jer možda je taj trenutak koji sada provodite sa njima poslednji, kao što sam ja mislila da je sa mojom macom. Do tog trenutka kada sam mislila da je više nema nisam ni znala koliko mi zapravo znači. Jer baš kako kažu mnogi, ljudi ne znaju šta imaju dok to ne izgube u potpunosti. Ja sam od tog događaja obratila pažnju na mnoge bitne stvari. Pričam vam sve ovo jer je bolje učiti iz tuđih grešaka nego iz svojih. Valjda razumete šta ovim hoću da kažem. Iako mi se ništa nije dogodilo, moglo je vrlo lako. Neke mačke i psi su zaraženi, u ustima imaju razne bakterije koje im pomažu u svakodnevnoj ishrani, a te bakterije ako dospeju u naše telo preko ujeda ili nekim drugim putem, ne možete ni da zamislite šta su u stanju da urade. Uvek je bolje sprečiti nego lečiti. Zapamtite to. 

Email for bussines: katarina99art@gmail.com | Instagram | Ask.fm | Bloglovin' 

Share This Story

Tags: ,

You Might Also Like

9 коментара

  1. Marijana Petojević7. јул 2017. 10:03

    Zaista eoma poučna i zanimljiva priča, baš sam uživala čitajući.
    Verujem da si bila presrećna kada si shvatila d azapravo nije u pitanju tvoja maca, ali apsolutno te razumem zbog prethodno pretrpljenog stresa. Ja imam psa i svaki put kada se on na ma koji način povredi (što je zaista veoma veoma često) dignem oko toga ogromnu dramu, mada na kraju sve uvek bude u redu :)

    ОдговориИзбриши
  2. Marija Bunić7. јул 2017. 10:52

    Doista sam osjetila olakšanje kada sam pročitala da su obje mace dobro. Ti si stvarno jedna divna i odgovorna osoba jer bi večina ljudi mačku ostavile da umre. U mom slučaju, moja maca nije imala sreće. Isto sam se probudila u zimu ujutro, ali na mostu sam vidjela macu koja polu-spoljštena, brzo sam pogledala gdje je moja, kada sam shvatila da je nema počela sam vrištati i otrčala sam do tamo i vidjela svoju macu. Tta ju je pokupio, a ja sam teška srca otišla u školu kasneći na sat. Moja razrednica me je pitala što se dogodilo jer mi je maskara bila užasno zamrljana i ja sam joj rekla. Kako sam krenula na mjesto jedan dečko me je razgročeno gledao i rekao "To je bila tvoja maca? Danas ujutro kada smo dolazili busom vozač je izgubio kontrolu i sletio na tvoj most, čuli smo mjaukanje, ali je vozač brzo okrenuo i otišao." Nakon nastave sam otišla di njega i počela vikati, sljedeći dan je on došao sa velimo kutijom, unutra je bila mačkica i puno stvari za mačku. Izvinio se i vidlo se da mu je stvarno žao. Moja maca je pokopana, ali darovanu još imam. :)

    Fantastiko World

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dear Miss Modern9. јул 2017. 22:57

      Ajme ne mogu ni da zamislim koliko ti je bilo teško. Baš lepo on njega što ti je poklonio drugu macu, nadam se da si je zavolela isto koliko I onu predhodnu. Hvala ti na lepim rečima! :)

      Избриши
  3. Анониман7. јул 2017. 17:04

    Jako lep post, draga. Celo vreme sam mislila da li ste i ti i mace dobro i kad sam pročitala da ste svi dobro laknulo mi je. I ja mnogo volim mačke, i male i velike, i mačke i mačore. I ja sam pisala Story time, pogledaj.

    laAdda | Story time: Ukleto groblje

    ОдговориИзбриши
  4. Zujalica.ba8. јул 2017. 10:09

    Uh, i meni je laknulo kada sam pročitala da nije tvoja maca u pitanju, ali opet mi je žao jadne životinje. Obožavam ih i nema te stvari sa kojom bih mogla uporediti toliku ljubav kao prema životinjama. Uz to, slažem se sa tobom da je malo storytime priča, no nađe se po neka i na blogovima :D. Uz to, možda ljudi ne pišu takve priče iz straha da nikoga neće zanimati :/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dear Miss Modern9. јул 2017. 23:00

      Slažem se sa tobom! Nema veće ljubavi od one prema životinjama. Hvala ti na komentaru! :)

      Избриши
  5. Анониман11. јул 2017. 12:19

    Potpuno se slažem sa tobom. Posebno za deo o zdravlju na kraju posta. :)

    Kathy's Delight

    ОдговориИзбриши

Subscribe